You are currently browsing posts tagged ‘igor k. čokov’

igor k. čokov: i u ovom sumraku

posted in: ljubezenska lirika, refleksivna lirika (Tags: , , , ) - Komentiranje izklljučeno

(Biljani)

Dali za mene nižeš potajno
taj venac od suza drobnih
ti devojko samotna šapatom trepetljivim
kao svetuljica nežna da ugasi se želi.

I u ovom sumraku ponovo me sanjaš,
jeli?

Najpre ja s belegom na čelu
lutam sam kroz golinu tamnu
dok me nose zvona bronzana
od praiskona što ih čujem,
tako tajanstvena, kao jedva
prividne
zvezde neposejane.
Zatim Ti zarobljena u školjci prozirnoj
još uvek očarana od poljupca
plime izgubljene
što već odavno nije došla.

I u ovom sumraku nakon toliko vremena
ispuhane gajde pričaju o snu u avgustu,
o paloj kiši koja je vrat polomila,
o zaspalom predivnom cvetu
u čoravom oku noći.

igor k. čokov: staklena pesma

posted in: ljubezenska lirika, refleksivna lirika (Tags: , , , ) - Komentiranje izklljučeno

I opet obojio sam nebo u sivo
u daljini plaće dete
kao ranjeno pile.
Videh te jednom kako šetaš
po svodu dana sa cvetom u ruci,
ti ideš u nedogled, a ja ostajem.

Jutro se pretvorilo u podne,
podne u sumrak,
sumrak u noč,
a ja u cvet.
Možda nekad češ me imati
u tvojoj ruci zalutani negde
kroz Staklenu pesmu
izašlu iz moje blede inspiracije.

igor k. čokov: Kosara

posted in: doživljajska lirika, refleksivna lirika (Tags: , , , ) - Komentiranje izklljučeno

Duvaju vetrovi Kosara,
ti dolaziš s nevremenom u oćima
po mokrim rodopskim klisurama
gde nemo vrebaju probođene sjene
i zjape oslepljene u dušama praznim,
a več silne kiše padaju
i kao iz vedra liju.
Noč si probdela
ispod crnom kamenu u dolini,
i većeras kao kob
ponovo si videla žrtveni pehar
u pustom predelu ove planine.

U sutonu si ustala
nisi mogla više da sanjaš,
zakopala si štit i koplje
oćeve u pepelu
i uskliknuta do božestvenosti
kao nimfa
otišla u modrim jutrama Belasice.

igor k. čokov: ona odmara u nebeskim baštama

posted in: ljubezenska lirika, refleksivna lirika (Tags: , , , ) - Komentiranje izklljučeno

Ona odmara u nebeskim baštama,
tumać snova
je jedini svedok
o njenu ljubav prema meni.
Ljubi me sa usnama od oblaka u nočima
ona je spokojni anđeo sa zvezdanim krilima.
Ulazi mi kroz san kad poželi
kao ćarobna nimfa u svećanoj odeždi.
Osečao sam je i u plodovima što zriju
dok nije isćeznula sa poslednjim
kišama jeseni.
A ja, i danas se pitam:
Dali če da se vrati?

igor k. čokov: u ponoč

posted in: refleksivna lirika (Tags: , , ) - Komentiranje izklljučeno

Napustila me java
ostavila me usred gluve noči,
seo sam kraj stare ćesme
previjajući svoje prste.
Mornićava i diva podzemna voda
zasvirala je svoju pesmu,
nećujno klokotala ispod mojih nogu
probuđena od isceđene svetlosti
sagorene mesećine.

U ponoč javi mi se žena u crno
gledala je ka razrušenim zidinama
u ruci držeči borinu.
Za tren vreme je stalo nepomićno
sa njegovih umornih krila
naslučivala se nemoč,
stajalo je okovano u pepeljastom predelu
gde je nekad
ostavilo tužno Tresino.